Upravljanje procesom

Definicija

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja. 

Konstitucija

Interpolarna sprega

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja na bazi interpolarne sprege:

• sprovođenja sopstvene koncepcije i
• sprovođenja koncepcije interaktera

Interkauzalna sprega

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja na bazi interkauzalne sprege:

• svesti o željenom stanju
• svesti o faktičkom stanju i
• procesa promene stanja

Interegzistencijalna sprega

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja na bazi interegzistencijalne sprege:

• koncepcije
• percepcije
• interakcije i
• objektivizacije

Ekspozicija

1. Suština upravljanja procesom je kreacija promena
2. Prvi kontrolni faktor te suštine je definisanje cilja
3. Drugi kontrolni faktor te suštine je usmeravanje interaktera
4. Univerzalni agens upravljanja procesom je usmeravanje procesa i promena
5. Pokretački agens upravljanja procesom je nezadovoljstvo faktičkim stanjem
6. Orijentacioni agens upravljanja procesom je koncepcija procesa i promene
7. Primarno usmerenje upravljanja procesom je izmena faktičkog stanja

Objašnjenja

Definicija

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja. 

Svako upravljanje procesom mora da ima najmanje dva interaktera – onoga ko upravlja procesom i sami proces, pa je samim tim svako upravljanje procesom interaktivno, čak i onda kada proces realizujemo potpuno sami.

Ukoliko više od jedne osobe učestvuje u realizaciji procesa, proces je moguće realizovati jedino onda ako u jednom trenutku samo jedna od njih upravlja procesom, jer će inače usled različitih individualnih razlika, realizacija procesa biti onemogućena suprotstavljenim dejstvima baziranim na različitim koncepcijama, pa svaki proces može da ima samo jednog Torija (nosioca upravljanja procesom), dok su svi ostali, uključujući i sam proces, Ukei (suučesnici u realizaciji procesa).

Kod upravljanja koje funkcioniše na bazi korelacije, uvek upravlja onaj ko u datom trenutku ima optimalniju koncepciju, pa se kod takvog upravljanja uloge Torija i Ukea stalno smenjuju, dok kod upravljanja koja funkcionišu na bazi dominacije, stalno upravlja onaj ko nekim sredstvima prinude, ili iluzijom o svojoj nepogrešivosti, uspeva da nametne svoju opciju onima koji na to pristaju, bez obzira na njenu realnu svrsishodnost.

Konstitucija

Interpolarna sprega

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja na bazi interpolarne sprege:

• sprovođenja sopstvene koncepcije i
• sprovođenja koncepcije interaktera

Sprovođenje sopstvene koncepcije predstavlja proces promene stanja na bazi sopstvene koncepcije željenog stanja.

Sprovođenje koncepcije interaktera predstavlja proces promene stanja na bazi interakterove koncepcije željenog stanja.

Sklad ove interpolarne sprege omogućava najsvrsishodnije smenjivanje njenih faktora na bazi permanentnog izbora realno bolje koncepcije željenog stanja, pa upravljanje procesom na bazi sklada njegove interpolarne sprege predstavlja korelativno upravljanje procesom.

Narušavanje sklada ove interpolarne sprege favorizovanjem jednog od njenih faktora bez obzira na njegovu realnu svrsishodnost u datom trenutku, deli interaktere na nosioca dominacije i pasivne izvršioce, pa upravljanje procesom prioritetno na bazi jednog od faktora interpolarne sprege predstavlja interdominantno upravljanje procesom

Interkauzalna sprega

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja na bazi interkauzalne sprege:

• svesti o željenom stanju
• svesti o faktičkom stanju i
• procesa promene stanja

Svest o željenom stanju

Svako upravljanje procesom je komplimirano svešću o nekom željenom stanju koje bi proces trebao da ostvari, koje kao takvo predstavlja cilj procesa.

Ako cilj nije jasno definisan, upravljanje procesom je haotično i disfunkcionalno i često uzrokuje stanje suprotno od željenog.

Naravno, za postizanje bilo kog cilja ima bezbroj puteva od kojih su neki manje ili više optimalni, ali i oni najneoptimalniji ipak na kraju dovedu do cilja, pa je zato bitna doslednost u realizaciji cilja, a ne doslednost u realizaciji nekog od mogućih puteva ka tom cilju.

Upravo prioritetistika cilja i trajektorije je jedna od ključnih razlika između interdominantnog i korelativnog upravljanja procesom.

Kod interdominantnog upravljanja procesom nosilac upravljanja uvek insistira na određenoj trajektoriji u realizaciji cilja, koja interakterima ne odgovara, pa se cilj realizuje ili veoma teško ili nikako, što nosioca upravljanja i/ili izvršioca čini nezadovoljnim.

Kod korelativnog upravljanja procesom nosiocu upravljanja nije važna trajektorija i spreman je da prihvati bilo koju trajektoriju kojom interakter hoće da realizuje cilj, pa interaktera ne usmerava na svoju trajektoriju nego prihvata bilo koju od mogućih trajektorija koja će dovesti do cilja. Rezultat toga je laka realizacija cilja na zadovoljstvo svih interaktera.

Svest o faktičkom stanju

Mogućnost realizacije bilo kog procesa uslovljena je uvek svešću o faktičkom stanju. Faktičko stanje je takvo kakvo jeste, sviđalo se to nama ili ne i ako želimo da ga bilo kako promenimo moramo ga prethodno sagledati i prihvatiti.

Svest o željenom stanju, kod nosioca interdomimantnog upravljanja procesom, po pravilu uzrokuje neprihvatanje faktičkog stanja jer se ono razlikuje od željenog, pa ga ne sagledava realno i veoma teško ga menja, jer mu se ili odupire ili mu popušta.

Nosilac korelativnog upravljanja procesom i faktičko stanje sagledava kroz proces korelativnog upravljanja, pa tim procesom uspostavlja kontrolu nad njim i efikasno ga menja upravo zahvaljujući tome što ga je prihvatio i razumeo i usklađujući se s njim takvim kakvo jeste, preuzeo punu kontrolu nad njim.

Proces promene stanja

Svako upravljanje procesom se realizuje kroz proces promene stanja. Taj proces promene stanja može da bude nasilan i neefikasan ukoliko je upravljanje procesom interdominantno, ili nenasilan i efikasan ukoliko je upravljanje procesom korelativno.

Interegzistencijalna sprega

Upravljanje procesom je kreaciona aktivnost čiji je cilj namerna promena stanja na bazi interegzistencijalne sprege:

• koncepcije
• percepcije
• interakcije i
• objektivizacije

Koncepcija

U osnovi svakog upravljanja procesom je koncepcija procesa. Kako po 4. aksiomu postojanja savršenstvo ne može da postoji, to znači da ni jedna koncepcija ne može biti savršena.

Kod interdominantnog upravljanja procesom, koncepcija nosioca upravljanja se uzima kao savršena (čist apsurd!), pa se ona sprovodi po svaku cenu. Rezultat je neefikasnost izvršilaca i neefikasnost samog procesa, uprkos naporima koji se ulažu.

Kod korelativnog upravljanja procesom u igri su koncepcije svih suučesnika. One svojom interaktivnošću stvaraju intercepcije, i uvek se sprovodi ona intercepcija koja je realno najoptimalnija, a procesom njenog sprovođenja upravlja pojedinac ili ekipa koja je interkomparacijom svih postojećih koncepcija i intercepcija do nje došla.

Percepcija

Univerzalni faktor svakog upravljanja procesom je percepcija, odnosno sagledavanje svih činjenica relevantnih za optimalno odvijanje procesa.

Nosioci interdominantnog upravljanja procesom, njime upravljaju isključivo na osnovu svog sagledavanja, koje se zasniva na naučenim šablonima i krutim pravilima o tome kako proces mora da se odvija, što je uvek u manjoj ili većoj koliziji sa realnošću procesa, pa je zbog bezbroj realnih činjenica koje su u suprotnosti sa tim šablonima, proces neefikasan i traumatičan.

Nosioci korelativnog upravljanja procesom upravljaju njime na osnovu permanentnog sagledavanja realnih činjenica relevantnih za proces, koristeći u punoj meri i percepciju interaktera, pa je proces kontrolisan i efikasan.

Interakcija

Adaptativni faktor svakog procesa je interakcija svih interaktera, uključujući i dinamiku faktičkog stanja, željenog cilja i samog procesa.

Kod interdominantnog upravljanja procesom interakcija se zasniva na nametanju dominacije, pri čemu onaj ko upravlja procesom nameće svoje šablone svim interakterima i vrši nasilje nad njihovom unikatnošću, pa je saradnja uglavnom fiktivna, a proces neefikasan.

Kod korelativnog upravljanja procesom interakcija se zasniva na korelaciji svih interaktera, pri čemu nosilac upravljanja procesom samo sagledava unikatne interaktivne procese i usmerava ih prema željenom cilju i pri tom maksimalno poštuje unikatnost svih interaktera, uključujući i dinamiku faktičkog stanja, željenog cilja i samog procesa, pa je saradnja realna, a proces efikasan.

Objektivizacija

Svako upravljanje procesom se prezentuje kroz objektivizaciju upravljanja procesom i objektivizaciju samog procesa.

Interdominantno upravljanje procesom se prezentuje kroz objektivizaciju upravljanja procesom nasiljem nad unikatnošću svih interaktera, uključujući i sopstvenu unikatnost koja je inhibirana šablonizacijom, pa se zato objektivizacija samog procesa sprovodi neefikasno i često daje rezultate suprotne od željenih.

Korelativno upravljanje procesa se prezentuje kroz objektivizaciju upravljanja procesom korišćenjem unikatnosti svih interaktera, pa se zato objektivizacija procesa sprovodi efikasno i daje željene rezultate.

Ekspozicija

1. Suština upravljanja procesom je kreacija promena
2. Prvi kontrolni faktor te suštine je definisanje cilja
3. Drugi kontrolni faktor te suštine je usmeravanje interaktera
4. Univerzalni agens upravljanja procesom je usmeravanje procesa i promena
5. Pokretački agens upravljanja procesom je nezadovoljstvo faktičkim stanjem
6. Orijentacioni agens upravljanja procesom je koncepcija procesa i promene
7. Primarno usmerenje upravljanja procesom je izmena faktičkog stanja

Kreacija promena

Suština svakog upravljanja procesom je kreacija promena. Naime, svakoj promeni mora da prethodi kreacioni proces koji će koncipirati:

• cilj promene
• sredstva kojima se ta promena može izvršiti
• interaktere u realizaciji promene i
• proces promene

Kod interdominantnog upravljanja procesom kreacija promena je zasnovana uglavnom na ranije naučenim pravilima i šablonima, pa kao takva negira i samog nosioca upravljanja procesom i izvršioce tog procesa kao inteligentna bića, reducirajući ih na nivo programiranih mašina.

Kod korelativnog upravljanja procesom kreacija promena je zasnovana na interkreaciji svih suučesnika, pa kao takva kod svih stimuliše svest o sopstvenoj vrednosti, bez obzira da li upravljamo procesom po sopstvenoj, zajedničkoj ili tuđoj koncepciji.

Definisanje cilja

Prvi kontrolni faktor kreacije promena je definisanje cilja. Cilj mora biti jasno i nedvosmisleno definisan i mora biti protočan.

Cilj koji nije jasno i nedvosmisleno definisan, lako se gubi tokom procesa i prepreke mogu lako da zaustave proces njegove realizacije, za razliku od cilja koji je jasno i nedvosmisleno definisan i koji nas kao takav motiviše da savladamo prepreke da bi ga realizovali.

Cilj koji nije protočan svojom realizacijom nas uvodi u doživljaj besmisla, pa nesvesno sabotiramo njegovu realizaciju, a kada se realizuje, zaustavlja razvojne procese, pa je kao takav kolapsogen.

Kod protočnih ciljeva uvek nas naredni cilj, za koji aktuelni cilj predstavlja sredstvo, stimuliše u realizaciji, a realizacija nam predstavlja zadovoljstvo jer nam se otvara mogućnost realizacije sledećeg cilja. 

Savršenstvo, kao irealni cilj koji je nemoguće zaista dostići (jer savršenstvo ne može da postoji) predstavlja jedini zaista dobar konačni cilj koji nas stimuliše u trajnom usavršavanju i stalnoj realizaciji svih prolaznih ciljeva i najbolji je orijentir našeg razvoja, pa dobro upravljanje procesom uvek podrazumeva savršenstvo kao konačni cilj, bez obzira na to koji je protočni cilj trenutno aktuelan.

Usmeravanje interaktera

Drugi kontrolni faktor kreacije promena predstavlja usmeravanje interaktera. Naime, s obzirom na omniinteraktivnost postojanja, kreacija promena je teško izvodljiva ako su interakteri usmereni suprotno od željenog cilja, pa umesto da sarađuju na njegovoj realizaciji, oni je sabotiraju.

Kod interdominantnog upravljanja procesom interakteri se usmeravaju nekim od sredstava dominacije (iluzijom, lošijom alternativom ili prinudom), a kod korelativnog upravljanja procesom, postepenom i nenasilnom reorijentacijom njihove svesti prema aktuelno optimalnijem cilju.

Usmeravanje procesa i promena

Univerzalni agens svakog upravljanja je usmeravanje procesa i promena, koje može da bude interdominantno ili korelativno.

Interdominantno usmeravanje procesa i promena se vrši nametanjem svoje koncepcije, bez obzira na njenu realnu vrednost u odnosu na druge prisutne koncepcije, a korelativno usmeravanje procesa i promena se vrši odabirom realno najbolje moguće koncepcije i po potrebi nenasilnom reorijentacijom interaktera na tu koncepciju.

Nezadovoljstvo faktičkim stanjem

Pokretački agens upravljanja procesom je nezadovoljstvo faktičkim stanjem. Naima ako smo zadovoljni nekim faktičkim stanjem, ne želimo da ga menjamo, pa samim tim nema ni procesa ni upravljanja njime.

Nezadovoljstvo faktičkim stanjem kod interdominantnog upravljanja procesom pokreće tendenciju ka nasilnoj promeni tog stanja, dok kod korelativnog upravljanja procesom pokreće tendenciju ka nenasilnoj transformaciji tog stanja u poželjno.

Koncepcija procesa i promene

Orijentacioni agens upravljanja procesom je koncepcija procesa i promene, na osnovu koje treba da se odvija proces i da se izvrši promena.

Koncepcija procesa i promene kod interdominantnog upravljanja procesom podrazumeva negaciju vrednosti faktičkog stanja i njegovo potpuno razaranje u cilju stvaranja novog, a kod korelativnog upravljanja procesom podrazumeva puno poštovanje vrednosti prethodnog i njegovu postepenu i nenasilnu transformaciju u novo.

Izmena faktičkog stanja

Primarno usmerenje upravljanja procesom je izmena postojećeg faktičkog stanja u neko novo koje nam izgleda optimalnije.

Kod interdominantnog upravljanja procesom, s obzirom da se negira vrednost prethodnog stanja, novo stanje gubi svoj razvojni kontinuitet, pa su zato vrlo česti slučajevi da se naknadno konstatuje da to uopšte ne valja i da se treba vratiti na staro.

Kod korelativnog upravljanja procesom, s obzirom da se poštuje vrednost prethodnog stanja, novo stanje samo nastavlja razvojni kontinuitet prethodnog u težnji da se transformiše u neko novo još savršenije, pa kao takvo predstavlja samo novu stepenicu u procesu usavršavanja.

Interdominantno upravljanje procesom

Interdominantno upravljanje procesom je upravljanje procesom na bazi narušene interpolarne sprege upravljanja procesom, pa u zavisnosti od toga koji je faktor favorizovan, može da bude:

• dominacijsko upravljanje procesom ili
• servijalno upravljanje procesom

Dominacijsko upravljanje procesom

Dominacijsko upravljanje procesom se zasniva na mržnji, nepoštovanju i nepoverenju i sprovodi se nasilnim nametanjem svoje opcije bez obaziranja na tuđe opcije. Ono za svoje sprovođenje koristi sledeća sredstva:

• iluziju 
• lošiju alternativu ili
• prinudu

Iluzija

Iluzija kao sredstvo dominacijskog upravljanja procesom koristi sva moguća sredstva nametanja iluzije o savršenstvu date koncepcije i svemoći i nepogrešivosti nosioca dominacijskog upravljanja procesom, uz istovremeno negiranje, omalovažavanje i anuliranje svih drugih opcija i eventualnih drugih potencijalnih nosioca upravljanja procesom.

Lošija alternativa

Lošija alternativa kao sredstvo dominacijskog upravljanja procesom koristi sva moguća sredstva nametanja svesti ili iluzije o raznim što je moguće lošijim alternativama date koncepcije i potencijalnih nosilaca upravljanja procesom, uz maksimalno prikrivanje, minorizaciju i omalovažavanje objektivno boljih koncepcija i potencijalnih nosilaca upravljanja procesom.

Prinuda

Prinuda kao sredstvo dominacijskog upravljanja procesom koristi sva moguća sredstva prisile suučesnika da bezpogovorno sprovode koncepciju nosioca upravljanja procesom i da svoje upravljanje podprocesima unutar tog procesa sprovode striktno po koncepciji glavnog nosioca upravljanja procesom, s tim da se pozitivni efekti procesa uvek proglašavaju zaslugom njegovog glavnog nosioca, a negativni efekti rezultatom neposlušnosti, nesposobnosti, lenjosti i neodgovornosti suučesnika.

Reakcije suučesnika na dominacijsko upravljanje

Dominacijsko upravljanje kod suučesnika može da izazove neku od sledeće tri reakcije:

• popuštanje
• odupiranje ili
• korelativno upravljanje 

Popuštanje

Suučesnici koji funkcionišu iz popuštanja, u zavisnosti od toga koje je od sredstava dominacijskog upravljanja procesom izazvalo njihovo popuštanje, koncepciju nosioca dominacijskog upravljanja procesom mogu da izvršavaju:

• optimalno
• loše ili
• neefikasno

Optimalno izvršavanje procesa

Optimalno izvršavanje procesa je posledica iluzije kao sredstva dominacijskog upravljanja procesom. Izvršilac koji veruje da je opcija koju izvršava najbolja moguća, izvršava tu opciju sa maksimalnom efikasnošću, kao što bi izvršavao i svoju sopstvenu.

Naravno, s obzirom da je ta opcija realno lošija od mnogih drugi uključujući i potencijalnu njegovu sopstvenu, on obično radi nešto pogrešno verujući da radi nešto najispravnije. Naime, čak i najbolja koncepcija interdominantnim sprovođenjem negira osnovnu funkciju inteligentnog bića u postojanju (samim tim krajnje pogrešna i kolapsogena), pa je zato optimalno izvršavanje koncepcije nosioca dominacijskog upravljanja procesom najdekompozitivniji način izvršavanja procesa i realno nanosi najviše štete.

Loše izvršavanje procesa

Loše izvršavanje procesa je posledica lošije alternative kao sredstva dominacijskog upravljanja procesom. Izvršilac koji zna da data koncepcija nije dobra, ali je suočen da bira između nje i znatno lošije, tu koncepciju izvršava samo delom svojih potencijala, dok je drugi deo inhibiran svešću da to što radi nije dobro i zato je celo izvršavanje koncepcije loše, pa su samim tim i realni efekti toga manje loši nego kod optimalnog izvršavanja procesa, ali zato znatno lošiji nego kod neefikasnog izvršavanja procesa.

Neefikasno izvršavanje procesa

Neefikasno izvršavanje procesa je posledica prinude kao sredstva dominacijskog upravljanja procesom. Pokoravanje prinudi negira lični integritet izvršioca, pa on iz tog razloga u realizaciju ulože najminimalniji deo svojih potencijala i zato je celo izvršavanje koncepcije neefikasno, sa minimalnim objektivizacionim efektima. Naravno, gledajući realnu svrsishodnost tih efekata, neefikasno izvršavanje procesa, zahvaljujući tim minimalnim objektivizacionim efektima, nanosi najmanje štete od ova tri moguća načina izvršavanja procesa.

Odupiranje

Suučesnici koji funkcionišu iz odupiranja nastoje da osujete nametnutu koncepciju i nametnu svoju sopstvenu. Odupiranje je uvek izazvano prinudom, a u pokušaju osujećenja nametnute koncepcije i nametanja sopstvene, kao sredstvo uvek koristi pokušaj dominacijskog upravljanja preko iluzije, lošije alternative ili prinude, pa su rezultati identični rezultatima dominacijskog upravljanja.

Odupiranje, kao pokušaj drugog dominacijskog upravljanja neminovno se sukobljava sa prvim, što dovodi do raznih oblika nasilja, od običnih svađa i raznih nadmudrivanja, pa sve do raznih ratova i zato je uvek destruktivno.

Korelativno upravljanje

Suučesnici koji funkcionišu sa aspekta korelativnog upravljanja u stanju su da kontrolišu sva tri sredstva dominacijskog upravljanja i da nametnutu lošiju koncepciju neprimetno, postepeno i nenasilno preusmere u realizaciju bolje koncepcije koju su sami postavili, ostavljajući sve vreme iluziju realizacije prvobitne lošije koncepcije.

Da bi u tome mogli da uspevaju, oni moraju biti spremi da prihvate bilo koji aspekt nametnute koncepcije koji je bolji od njihove sopstvene i da ga poštuju i sprovode bez otpora koji izaziva nametanje, a da transformišu svaki aspekt nametnute koncepcije koji je lošiji od njihove sopstvene, jer će u protivnom funkcionisati iz odupiranja ili popuštanja, a ne sa aspekta vektoralne kontrole.

Servijalno upravljanje procesom

Servijalno upravljanje procesom se zasniva na pseudoljubavi, strahopoštovanju i verovanju i sprovodi se na bazi tuđe koncepcije koja, s obzirom da je tuđa, nije podložna nikakvim izmenama niti nadgradnji tokom procesa, pa je servijalno upravljanje procesom u odnosu na sam proces i njegove interaktere, uvek dominacijsko. Ono za svoje sprovođenje koristi sledeća sredstva:

• autoritet 
• hijerarhiju i
• pretnju

Autoritet

Nosilac servijalnog upravljanja procesom može da bude samo osoba koja je iznegirala samu sebe svojim popuštanjem pred iluzijom, lošijom alternativom ili prinudom, pa bez obzira da li nečiju koncepciju izvršava optimalno, loše ili neefikasno, uvek u većoj ili manjoj meri veruje u autoritet te koncepcije i njenog autora i taj autoritet pokušava da sredstvima dominacijskog upravljanja procesom nametne suučesnicima procesa.

 Zato nosilac servijalnog upravljanja procesom svim interakterima nameće iluziju o nedodirljivosti koncepcije i njenog autora, stalno ukazuje na evidentno lošije alternative i prisiljava ih da u sprovođenju te koncepcije učestvuju stalno se pozivajući na autoritet autora.

Hijerarhija

Nosilac servijalnog upravljanja procesom kao nosilac upravljanja procesom izvršavanja neke nedodirljive i «najbolje moguće» koncepcije i sam mora da predstavlja autoritet za interaktere, naravno malo manji od autora koncepcije.

Ako je nosilac servijalnog upravljanja procesom i sam izvršilac procesa kojim upravlja drugi nosilac servijalnog upravljanja procesom (koji je samim tim njemu nadređen) ili nekim podprocesom upravlja neki drugi izvršilac procesa (koji je samim tim njemu podređen), stvara se hijerarhija autoriteta unutar koje, sem glavnog gospodara i poslednjih slugu, svi drugi su istovremeno sluge nadređenih i gospodari podređenih, pa svi moraju da se bezpogovorno pokoravaju svojim nadređenim, a da se njihovi podređeni pokoravaju njima. 

Pretnja

Nosilac servijalnog upravljanja procesom obezbeđuje strahopoštovanje prema hijerarhijskim autoritetima i upravljanje procesom pretnjama, koje ne uključuju samo njegovu ličnu stvarnu ili fiktivnu mogućnost prinude, nego i mogućnosti prinude (najčešće fiktivne) od strane hijerarhijski nadređenih autoriteta, sve do «apsolutne» moći prinude od strane vrhovnog autoriteta.

Korelativno upravljanje procesom

Korelativno upravljanje procesom je upravljanje procesom koje se, na bazi sveprisutnosti sagledavanja i poštovanja ambijenta, zasniva (kroz sve kategorije bazičnog prioriteta) na ljubavi, poštovanju i poverenju prema svim suučesnicima asocijativne celine, a procesno se sprovodi preko:

• uvažavanja prava na različitost
• nalaženja unikatnih kriterijuma primerenih toj razlićitosti
• objektivne procene na osnovu tih kriterijuma
• inicijalnog prihvatanja svake ponuđene opcije
• razumevanja te opcije
• usklađivanja sa njom i 
• preuzimanja kontrole nad tom opcijom, sa postepenim i nenasilnim transformisanjem te inicijalne opcije u neku opciju koja je za sve suučesnike realno povoljnija.

Korelativno upravljanje procesom, s obzirom da ničija koncepcija ne može biti savršena, podrazumeva stalno smenjivanje u upravljanju na bazi vektoralnog sagledavanja, prihvatanja i praćenja koncepcija boljih od sopstvene i vektoralnog sagledavanja, prihvatanja i neprimetnog, postepenog i nenasilnog preusmeravanja lošijih koncepcija ka realizaciji boljih koncepcija.

Svako neprihvatanje koncepcije bolje od sopstvene uvodi nas kroz odupiranje u pokušaj dominacijskog upravljanja procesom, a svako pristajanje na koncepciju lošiju od sopstvene uvodi nas u servijalno izvršavanje procesa ili u servijalno upravljanje procesom.

Pri tome nikakvog značaja nema to kako je koncepcija prezentovana. Ona može da bude prezentovana iz domena optimalnog funkcionisanja suučesnika, ali isto tako može da bude prezentovana kao pokušaj njegovog samodokazivanja ili nametanja dominacije, ili suprotno tome potpuno nesigurno, sa ogromnom sumnjom samog autora u nju. 

Ako funkcionišemo sa aspekta korelativnog upravljanja procesom, mi ćemo svaku koncepciju (bez obzira na način njene prezentacije) sagledati i proceniti, pa ćemo je, ukoliko je bolja od naše sopstvene, sprovoditi, a ukoliko je lošija od naše sopstvene, nenasilno preusmeriti u realizaciju bolje koncepcije.

Nažalost, veoma smo skloni da nesigurno prezentovane bolje koncepcije zanemarujemo i odbacujemo, a da bolje koncepcije prezentovane iz pokušaja dominacije i često nasilno, u nama izazovu odupiranje, što nas iz korelativnog upravljanja prebacuje u interdominantno upravljanje procesom.

Takođe smo veoma skloni da na neku veoma ubedljivo ili nasilno prezentovanu lošiju koncepciju pristanemo samo zbog načina njene prezentacije, što nas automatski uvodi u servijalno izvršavanje procesa ili servijalno upravljanje procesom.

Ambijent

Ambijent predstavlja sve uslove unutar kojih se odvija proces, uključujući:

• prostor u kome se proces odvija
• vreme u kome se proces odvija
• okolnosti u kojima se proces odvija
• suučesnike procesa
• dinamiku unutar koje se proces odvija
• objektivizacione zakonitosti unutar kojih se proces odvija i
• superstrukturalne smernice koje proces treba da ostvari

Prostor u kome se proces odvija

Svaki proces se odvija unutar nekog mentalnog i fizičkog prostora koji već sam po sebi svojom unikatnošću uslovljava određene zakonitosti tog procesa, ali se i sam menja tokom i rezultatima procesa, pa zato predstavlja značajan faktor u svakoj fazi sagledavanja i sprovođenja procesa kroz celu njegovu dinamiku.

Upravljanje procesom se uvek odvija unutar subjektivnih mentalnih prostora interaktera, a objektivizuje se unutar objektivnog fizičkog prostora, unutar kog egzistiraju svi interakteri.

Mentalni prostor u kome se proces odvija

Mentalni prostor u kome se proces odvija predstavlja sveukupnost mentalnih funkcionalnih prostora interaktera u procesu, sveukupnost njihovih ideja koje se javljaju tokom procesa, kao i sveukupnost samog procesa.

Taj prostor je dinamičan i svojom dinamikom menja uslove procesa, a i sam se tokom procesa menja, pa ga je nužno permanentno sagledavati, nivelisati i usklađivati prema potrebama procesa, a sam proces usklađivati prema njemu, što sve zajedno predstavlja niz procesa koji zahtevaju upravljanje i koji se samo kroz korelativno upravljanje mogu optimalno da odvijaju.

Fizički prostor u kome se proces odvija

Fizički prostor u kome se proces odvija predstavlja sveukupnost fizičkog prostora koji ima bilo kakvog uticaja na tok procesa i na koji proces ima bilo kakvog uticaja.

Taj prostor je, usled niza procesa koji se u njemu permanentno odvijaju i menjaju ga, dinamičan i nužno ga je permanentno sagledavati, nivelisati i usklađivati prema potrebama procesa, a sam proces stalno usklađivati prema njegovim promenama, što sve zajedno predstavlja niz procesa koji i sami zahtevaju upravljanje i koji se samo kroz korelativno upravljanje mogu optimalno da odvijaju.

Vreme u kome se proces odvija

Svaki proces započinje u nekoj tački objektivne vremenske linije kojom je određena naša zajednička dinamika postojanja i završava se u nekoj tački te linije, pa ima neko svoje objektivno trajanje.

Naravno, upravljanje procesom se ne odvija unutar te objektivne vremenske linije, nego izvan nje, na nekoj od bezbroj subjektivnih vremenskih linija suučesnika procesa, da bi se samo efekti tog upravljanja objektivizovali na objektivnoj vremenskoj liniji kao vreme odvijanja procesa.

Okolnosti u kojima se proces odvija

Svaki proces se odvija unutar nekih okolnosti koje ga uslovljavaju i koje on svojim efektima stalno menja, pa je optimalnost procesa uslovljena permanentnim sagledavanjem tih okolnosti, dinamike njihovih promena i dinamike potreba koja iz njih proizlazi.

Suučesnici procesa

Suučesnici procesa su svi interakteri koji u njemu učestvuju, uključujući i sam proces, prostor, vreme, okolnosti, dinamiku i objektivizacione zakonitosti u kojima se proces odvija, kao i superstrukturalne smernice koje on treba da ostvari.

Svaki suučesnik uslovljava sami proces, pa upravljanje procesom zahteva permanentno sagledavanje, usklađivanje i usmeravanje svih suučesnika ka optimalnoj realizaciji procesa.

Dinamika unutar koje se proces odvija

Svaki proces uslovljen je nekom dinamikom, odvija se unutar neke dinamike i ima neku svoju dinamiku, pa upravljanje procesom zahteva permanentno sagledavanje, usklađivanje i usmeravanje dinamike procesa prema dinamici potreba koje proces treba da zadovolji.

Objektivizacione zakonitosti unutar kojih se proces odvija

Priroda svakog procesa uslovljava i neke objektivizacione zakonitosti unutar kojih se taj proces odvija, a tok procesa te zakonitosti stalno modifikuje prema aktuelnim efektima, pa upravljanje procesom zahteva pored generalnog poznavanja zakonitosti procesa i stalno sagledavanje i poštovanje zakonitosti unutar kojih se proces odvija i koje iz njega proizlaze i to kroz celu dinamiku procesa.

Superstrukturalne smernice koje proces treba da ostvari

Cilj svakog procesa je neka nadgradnja postojanja, koja u zavisnosti od potencijalne nadgradnje svojih efekata može da bude alimitna ili kolapsogena, pa su superstrukturalne smernice koje proces treba da ostvari, primarno usmerenje svakog upravljanja procesom.

Korelativno upravljanje procesom čije su superstrukturalne smernice kolapsogene, nemoguće je naprosto zato što interakteri odbacuju takve koncepcije ili ih transformišu u koncepcije čije su superstrukturalne smernice alimitne.

Kolapsogena nadgradnja postojanja

Kolapsogena nadgradnja postojanja je takva nadgradnja čiji efekti nemaju mogućnost trajne nadgradnje kroz večnost, pa njihova nadgradnja ili sama uzrokuje neke kolapsogene procese, ili dostizanjem svog limita uzrokuje regresivne procese čiji je krajnji ishod (ukoliko se ne zaustave na vreme) prestanak postojanja. 

Alimitna nadgradnja postojanja

Alimitna nadgradnja postojanja je takva nadgradnja čiji efekti imaju mogućnost trajne nadgradnje kroz večnost, bez obzira koliko oni sami po sebi bili mali i naizgled beznačajni.

Bazični prioritet

Bazični prioritet je uslovljen potencijalom za povezivanje svesti interaktera i mogućnostima nadgradnje tog povezivanja, pa za optimalnu realizaciju svakog procesa uvek prvo treba sprovoditi procese u 1. kategoriji prioriteta, a zatim po redosledu prioriteta kroz sve kategorije prioriteta koje učestvuju u procesu.

Naime, ako bilo koji proces ne funkcioniše u nekoj od kategorija višeg prioriteta, to će dovoditi uvek u pitanje njegovu objektivizaciju u kategorijama nižeg prioriteta, pa zato proces korelativnog upravljanja može da se sprovodi samo kroz permanentno i trajno poštovanje prioriteta, koji ne podrazumeva samo njegov redosled značaja, nego i njegovu punu protočnost, interaktivnost i korelativnost.

Kategorije bazičnog prioriteta neophodne za korelativno upravljanje procesom su po redosledu prioriteta sledeće:

1. ja
2. voljene osobe
3. sopstvena deca
4. suučesnici sopstvenog egzistencijalnog polja
5. inteligentna bića
6. živa bića
7. omnimaterijalni entiteti

Ja

Sve što postoji nastalo je iz neke potrebe i sve što postoji ima potrebe, dakle svoje potrebe, pa je svakom entitetu suštinski jedino važno zadovoljavanje sopstvenih potreba. 

Naravno, s obzirom na omniinteraktivnost postojanja, ni jedan entitet ne može da zadovoljava svoje potrebe bez manjeg ili većeg uticaja drugih entiteta na to zadovoljavanje, pa mu je ostatak postojanja važan onoliko koliko utiče na zadovoljavanje njegovih sopstvenih potreba.

Inteligentnim bićima, kao potencijalno trajnim entitetima čija je osnovna svrha postojanja kreacija razvojnih smernica postojanja, koja je moguća samo kroz povezivanje svesti sa drugim entitetima, a prvenstveno sa interkreaciono komplementarnim inteligentnim bićima, važni su svi entiteti u postojanja, ali posle samih sebe najvažniji su im oni entiteti sa kojima u najvećoj meri mogu interkreaciono povezati sopstvenu svest, što uslovljava ovakav redosled prioriteta.

Voljene osobe

Pod pojmom «voljene osobe» podrazumevamo osobe sa kojima je subjekat realizovao neku od ljubavnih asocijacija. Mada neke od ljubavnih asocijacija same po sebi ostvaruju manje domete povezivanja svesti od veza koje se ostvaruju sa sopstvenom decom, one spadaju u 2. kategoriju prioriteta jer imaju potencijalnu mogućnost nadgradnje u ljubavne asocijacije sa znatno većim dometom povezivanja svesti.

Sopstvena deca

Posle ljubavne asocijativnosti najveće potencijalne domete pruža povezivanje svesti sa sopstvenom decom, pa zato sopstvena deca spadaju u 3. kategoriju prioriteta.

Suučesnici sopstvenog egzistencijalnog polja

U zavisnosti od njihovog trenutnog evolutivnog usmerenja, sva inteligentna bića možemo da svrstamo u dva globalna interkreaciona polja, čiji se sastav permanentno menja u zavisnosti od trenutnog evolutivnog usmerenja svakog suučesnika, pri čemu subjekat sopstveno egzistencijalno polje smatra realnim, a suprotno inhibicionim. To su:

• sopstveno egzistencijalno polje i
• suprotno egzistencijalno polje

Sopstveno egzistencijalno polje

Sopstveno egzistencijalno polje čine sva inteligentna bića sa evolutivnim usmerenjem koje se podudara sa evolutivnim usmerenjem subjekta, pa kao takva imaju znatno veći domet u povezivanju svesti sa subjektom nego inteligentna bića iz suprotnog egzistencijalnog polja i zato čine 4. kategoriju prioriteta.

Suprotno egzistencijalno polje

Suprotno egzistencijalno polje čine sva inteligentna bića sa evolutivnim usmerenjem koje je suprotno od evolutivnog usmerenja subjekta. Ona imaju znatno manji domet mogućnosti povezivanja svesti sa subjektom, pa zato čine 5. kategoriju prioriteta.

Inteligentna bića

Sva inteligentna bića, već samim tim što su inteligentna bića, imaju znatno veći potencijal povezivanja svesti sa subjektom od običnih živih bića, pa po toj osnovi čine 5. kategoriju prioriteta.

Živa bića

Živa bića, sa svojim relativno malim potencijalom povezivanja svesti sa subjektom, za njega predstavljaju 6. kategoriju prioriteta.

Omnimaterijalni entiteti

Omnimaterijalni entiteti su zajednički naziv za sve materijalne i nematerijalne entitete. Na tom nivou je najmanji potencijal povezivanja svesti, pa za subjekat oni predstavljaju 7. kategoriju prioriteta.

Fiksne kategorije

Fiksne kategorije su one kategorije procesa koje su u svakom procesu fiksno prisutne u svim njegovim fazama i kroz sve prioritete. 

Prva od njih, kao osnovni pokretački mehanizam, predstavlja direktnu objektivizaciju 5. aksioma postojanja , a druge dve predstavljaju njene kontrolne faktore, pa se sve tri kao takve izražavaju kroz adekvatne emocije. To su:

• svest ili iluzija o potrebi
• svest ili iluzija o značaju i
• svest ili iluzija o pouzdanosti

Svest ili iluzija o potrebi

Svest ili iluzija o potrebi je posledica sagledavanja svrsishodnosti i predstavlja osnovni pokretački mehanizam bilo koje objektivizacije, pa samim tim i upravljanja procesom. Ona predstavlja interpolarnu spregu:

• svesti ili iluzije o svrsishodnosti i
• svesti ili iluzije o antisvrsishodnosti

Ljubav

Ljubav, kao stvaralačka sila smisla suštine postojanja, je opšta kompozitivna emocija koja se prezentuje kroz ceo spektar specifičnih kompozitivnih emocija, a produkt je sklada interpolarne svesti o svrsishodnosti i svesti o antisvrsishodnosti, koji rezultira pokretačkim mehanizmom za realizaciju svrsishodnosti.

Dakle, kada govorimo o ljubavi kao 1. fiksnoj kategoriji, govorimo o bazičnoj kompozitivnoj emociji, kao podsticajnom mehanizmu za realizaciju realne svrsishodnosti i kontrolnom mehanizmu realne svrsishodnosti efekata procesa te realizacije, a ne o ljubavi kao objektivizaciono kohezionom ili afirmativnom mehanizmu.

Ljubav, kao 1. fiksna kategorija može se prezentovati kroz ceo spektar emocija, od najintenzivnije ljubavi do najintenzivnije mržnje, od najlepše prijatnosti do najgadnijeg bola, od maksimalnog uživanja do maksimalne patnje, od najvećeg zadovoljstva do najvećeg nezadovoljstva, od najjačeg entuzijazma do najjačeg besa itd. 

Jedini parametar toga da je to ljubav kao 1. fiksna kategorija, je to da ona predstavlja podsticajni ili kontrolni mehanizam realne svrsishodnosti i da nas podstiče na realizacione ili inhibicione procese objektivizacije svrsishodnosti. 

Mržnja

Mržnja, kao rušilačka sila smisla suštine postojanja, je opšta dekompozitivna emocija koja se prezentuje kroz ceo spektar specifičnih dekompozitivnih emocija, a produkt je sklada narušavanja interpolarne svesti o svrsishodnosti i svesti o antisvrsishodnosti nesagledavanjem ili zanemarivanjem svesti o svrsishodnosti, ili sklada interpolarne sprege ili narušavanja interpolarne sprege iluzije o svrsishodnosti i iluzije o nesvrsishodnosti, što sve rezultira pokretačkim mehanizmom za realizaciju antisvrsishodnosti.

Dakle, kada govorimo o mržnji kao 1. fiksnoj kategoriji, govorimo o dekompozitivnoj emociji, kao inhibitivnom mehanizmu za realizaciju realne svrsishodnosti i podsticajnom mehanizmu za realizaciju realne antisvrshodnosti, kao i kontrolnom mehanizmu lažne svrsishodnosti efekata procesa te realizacije, a ne o mržnji kao objektivizaciono dekohezionom ili negacionom mehanizmu.

Mržnja, kao 1. fiksna kategorija može se prezentovati kroz široki spektar tzv. «negativnih» emocija (mržnje, bola, patnje, nezadovoljstva, besa itd.) nezavisno od njihove realne svrsishodnosti, pa nas kao takva ugrožava u svim situacijama u kojima bi nas tzv. «pozitivne» emocije zaštitile i omogućile nam realizaciju sopstvene svrsishodnosti.

Pseudoljubav

Pseudoljubav, kao rušilačka sila smisla suštine postojanja prezentovana kroz privid stvaralačke sile, je opšta dekompozitivna emocija koja se prezentuje kroz ceo spektar specifičnih dekompozitivnih emocija, a produkt je narušavanja sklada interpolarne svesti o svrsishodnosti i svesti o antisvrsishodnosti nesagledavanjem ili zanemarivanjem svesti o antisvrsishodnosti, ili sklada interpolarne sprege ili narušavanja interpolarne sprege iluzije o svrsishodnosti i iluzije o antisvrsishodnosti, što sve uvek rezultira pokretačkim mehanizmom za realizaciju nesvrsishodnosti ili antisvrsishodnosti.

Dakle, kada govorimo o pseudoljubavi kao 1. fiksnoj kategoriji, govorimo o dekompozitivnoj emociji, kao podsticajnom mehanizmu za realizaciju prividne svrsishodnosti i kontrolnom mehanizmu prividne svrsishodnosti efekata procesa te realizacije, dakle, o ljubavi kao nesvrsishodnom ili antisvrsishodnom objektivizaciono kohezionom ili afirmativnom mehanizmu.

Pseodoljubav, kao 1. fiksna kategorija prezentuje se kroz spektar tzv. «pozitivnih» emocija (ljubavi, prijatnosti, uživanja, zadovoljstva, entuzijazma itd.) neovisno od njihove realne svrsishodnosti, pa nas kao takva ugrožava u svim situacijama u kojima bi nas tzv. «negativne» emocije zaštitile.

Svest ili iluzija o značaju

Svest ili iluzija o značaju je posledica sagledavanja svrsishodnosti sa aspekta objektivizacionog potencijala i predstavlja prvi kontrolni pokretački mehanizam bilo koje objektivizacije, pa samim tim i upravljanja procesom. Ona predstavlja interpolarnu spregu:

• svesti ili iluzije o stepenu prisustva realnog značaja i
• svesti ili iluzije o stepenu odsustva realnog značaja

Poštovanje

Poštovanje je svest o realnom značaju uslovljena skladom interpolarne sprege svesti o stepenu prisustva realnog značaja i svesti o stepenu odsustva realnog značaja.

Ono nam, kroz interkomparaciju sopstvenog značaja za mogućnost optimalne objektivizacije i značaja interaktera, omogućava generalnu optimalnost u odabiru procesa i interaktera i omogućava nam korelativno upravljanje procesom, koje se zasniva na stalnoj proceni međuodnosa intraaktuelnih značaja paralelnih koncepcija i njihovih nosilaca za mogućnost optimalne objektivizacije procesa.

Nepoštovanje

Nepoštovanje je iluzija o značaju manjeg od realnog, uslovljena narušavanjem sklada interpolarne sprege svesti o stepenu prisustva realnog značaja i svesti o stepenu odsustva realnog značaja kroz nesagledavanje ili negaciju stepena prisustva realnog značaja, ili uslovljena skladom interpolarne sprege ili narušavanjem interpolarne sprege iluzije o stepenu prisustva realnog značaja i iluzije o stepenu odsustva realnog značaja.

Ono nam, pogrešnom interkomparacijom sopstvenog značaja za mogućnost optimalne objektivizacije i značaja interaktera, onemogućava generalnu optimalnost u odabiru procesa i interaktera i onemogućava korelativno upravljanje procesom koje se zasniva na stalnoj proceni međuodnosa intraaktuelnih značaja paralelnih koncepcija i njihovih nosilaca za mogućnost optimalne objektivizacije procesa.

Nepoštovanje neminovno uslovljava interdominantno upravljanje procesom, s tim što nepoštovanje interaktera i/ili procesa uvodi u dominacijsko upravljanje procesom, a nepoštovanje samoga sebe u servijalno upravljanje procesom ili servijalno izvršavanje procesa.

Strahopoštovanje

Strahopoštovanje je iluzija o značaju većem od realnog, uslovljena narušavanjem sklada interpolarne sprege svesti o stepenu prisustva realnog značaja i svesti o stepenu odsustva realnog značaja kroz nesagledavanje ili negaciju stepena odsustva realnog značaja, ili uslovljena skladom interpolarne sprege ili narušavanjem interpolarne sprege iluzije o stepenu prisustva realnog značaja i iluzije o stepenu odsustva realnog značaja.

Ono nam, pogrešnom interkomparacijom sopstvenog značaja za mogućnost optimalne objektivizacije i značaja interaktera, onemogućava generalnu optimalnost u odabiru procesa i interaktera i onemogućava korelativno upravljanje procesom koje se zasniva na stalnoj proceni međuodnosa inraaktuelnih značaja paralelnih koncepcija i njihovih nosilaca za mogućnost optimalne objektivizacije procesa.

Strahopoštovanje neminovno uslovljava interdominantno upravljanje procesom, s tim što strahopoštovanje prema samome sebi uvodi u dominacijsko upravljanje procesom, a strahopoštovanje prema interakterima i/ili procesu uvodi u servijalno upravljanje procesom ili servijalno izvršavanje procesa.

Svest ili iluzija o pouzdanosti

Svest ili iluzija o pouzdanosti je posledica sagledavanja svrsishodnosti sa aspekta pouzdanosti u domenu korišćenja objektivizacionog potencijala i predstavlja drugi kontrolni pokretački mehanizam bilo koje objektivizacije, pa samim tim i upravljanja procesom. Ona predstavlja interpolarnu spregu:

• svesti ili iluzije o stepenu realne pouzdanosti i
• svesti ili iluzije o stepenu realne nepouzdanosti

Poverenje

Poverenje je svest o realnoj pouzdanosti, uslovljena skladom interpolarne sprege svesti o stepenu realne pouzdanosti i svesti o stepenu realne nepouzdanosti.

Ono nam, kroz interkomparaciju sopstvene pouzdanosti za mogućnost optimalne objektivizacije i pouzdanosti interaktera, omogućava konkretnu optimalnost u odabiru procesa i interaktera i omogućava korelativno upravljanje procesom, koje se zasniva na stalnoj proceni međuodnosa inraaktuelne pouzdanosti paralelnih koncepcija i njihovih nosilaca za mogućnost optimalne objektivizacije procesa.

Nepoverenje

Nepoverenje je iluzija o pouzdanosti manjoj od realne, uslovljena narušavanjem sklada interpolarne sprege svesti o stepenu realne pouzdanosti i svesti o stepenu realne nepouzdanosti kroz nesagledavanje ili negaciju stepena realne pouzdanosti, ili uslovljena skladom interpolarne sprege ili narušavanjem interpolarne sprege iluzije o stepenu realne pouzdanosti i iluzije o stepenu realne nepouzdanosti.

Ono nam, pogrešnom interkomparacijom sopstvene pouzdanosti za mogućnost optimalne objektivizacije i pouzdanosti interaktera, onemogućava generalnu optimalnost u odabiru procesa i interaktera i onemogućava korelativno upravljanje procesom koje se zasniva na stalnoj proceni međuodnosa inraaktuelne pouzdanosti paralelnih koncepcija i njihovih nosilaca za mogućnost optimalne objektivizacije procesa.

Nepoverenje neminovno uslovljava interdominantno upravljanje procesom, s tim što nepoverenje u interaktere i/ili proces uvodi u dominacijsko upravljanje procesom, a nepoverenje u samoga sebe u servijalno upravljanje procesom ili servijalno izvršavanje procesa.

Verovanje

Verovanje je iluzija o pouzdanosti većoj od realne, uslovljena narušavanjem sklada interpolarne sprege svesti o stepenu realne pouzdanosti i svesti o stepenu realne nepouzdanosti kroz nesagledavanje ili negaciju stepena realne nepouzdanosti, ili uslovljena skladom interpolarne sprege ili narušavanjem interpolarne sprege iluzije o stepenu realne pouzdanosti i iluzije o stepenu realne nepouzdanosti.

Ono nam, pogrešnom interkomparacijom sopstvene pouzdanosti za mogućnost optimalne objektivizacije i pouzdanosti interaktera, onemogućava generalnu optimalnost u odabiru procesa i interaktera i onemogućava korelativno upravljanje procesom koje se zasniva na stalnoj proceni međuodnosa inraaktuelne puzdanosti paralelnih koncepcija i njihovih nosilaca za mogućnost optimalne objektivizacije procesa.

Verovanje neminovno uslovljava interdominantno upravljanje procesom, s tim što verovanje samome sebi uvodi u dominacijsko upravljanje procesom, a verovanje interakterima i/ili procesu uvodi u servijalno upravljanje procesom ili servijalno izvršavanje procesa.

Procesne kategorije

Svako korelativno upravljanje bilo kojim procesom, bez obzira da li se radi o nekom mentalnom procesu kojim treba da usavršimo sami sebe i da se oslobodimo nekih sopstvenih disfunkcionalnosti, ili o procesu kojim treba da promenimo i usavršimo nekoga ili nešto izvan nas, uvek se uz puno poštovanje ambijenta sprovodi po kategorijama prioriteta, uz sveprisutnost ljubavi, poštovanja i poverenja i odvija se kroz sledeće procesne kategorije:

• pravo na različitost
• primereni kriterijumi
• objektivna procena
• prihvatanje
• razumevanje
• usklađivanje i 
• kontrola

Pravo na različitost

Pravo na različitost je osnova mogućnosti bilo kakvog korelativnog procesa. Ono se bazira na samoj suštini postojanja, po kojoj je svaki entitet unikatan (u nečem se razlikuje od svih drugih) i upravo zahvaljujući tome i ima svoju svrhu u postojanju.

To znači da svaki entitet ima pravo da se razlikuje od svih opštih i naših sopstvenih kriterijuma, uključujući i nas same. Dakle svako, pa i mi sami, imamo pravo da između ostalog budemo destruktivni ili autodestruktivni i kao takvi nesvrsishodni ili antisvrsishodni u postojanju. 

Naravno, sasvim drugo je pitanje da li nam se to isplati, jer na osnovu 4. aksioma postojanja, ono što je nesvrsishodno postepeno prestaje da postoji, a ono što je antisvrsishodno urgentno prestaje da postoji.

Zato, s obzirom da svaki entitet pored invarijabilnog dela svoje suštine ima i njen varijabilni deo koji mu omogućava promene i usavršavanja, pravo na različitost ne podrazumeva neprikosnovenost te različitosti u celini, nego samo u njenom invarijabilnom delu, dok u varijabilnom delu podrazumeva mogućnost njenog menjanja i usavršavanja kroz korelativne superstrukturalne procese.

Svako negiranje ili odbacivanje prava na različitost, bez obzira da li se radi o njenom invarijabilnom delu ili možda čak i najdestruktivnijem varijabilnom delu, onemogućava korelativne procese izmene, korekture i nadgradnje varijabilnih delova te različitosti i uvodi nas u odupiranje prema njima, što još više potencira disfunkcionalnosti umesto da ih koriguje.

Isto tako negiranje ili odbacivanje mogućnosti izmene, korekture ili nadgradnje invarijabilnih delova različitosti, nas uvodi u popuštanje prema njima, što takođe još više potencira disfunkcionalnosti umesto da ih koriguje.

Naravno, da bi mogli da menjamo, korigujemo ili nadgrađujemo varijabilne delove neke različitosti, neophodno je da, uz sveprisutnost fiksnih kategorija korelativnog upravljanja procesom, sagledamo tu različitost, izdiferenciramo njen invarijabilni i varijabilni deo i sagledamo najoptimalnije mogućnosti korelativnih procesa u cilju izmene, korekture ili nadgradnje, što zahteva objektivnu procenu na bazi primerenih kriterijuma.

Primereni kriterijumi

Svaka unikatnost, bez obzira kakva ona bila, zahteva i unikatne kriterijume primerene toj unikatnosti, pa je svaki pokušaj procene bilo čega na bazi nekih opštih kriterijuma koji nisu primereni toj konkretnoj unikatnosti, čista glupost koja daje nesvrsishodnu ili (češće) antisvrsishodnu iluziju procene umesto stvarne procene.

Objektivna procena

Objektivna procena je procena izvršena na bazi primerenih kriterijuma, uz puno poštovanje prava na različitost, koja predstavlja realno i sveobuhvatno sagledavanje faktičkog stanja i potencijalnih mogućnosti njegove promene na bazi sagledavanja njegovih adaptativnih i interaktivnih mogućnosti.

Svaki pokušaj upravljanja procesom bez takve procene može da bude samo interdominantan, pa je kao takav u domenu nekih složenijih procesa kao što su funkcionalne korekture, potpuno neefikasan.

Prihvatanje

Da bi se bilo koje faktičko stanje moglo menjati, neophodno ga je prethodno prihvatiti takvo kakvo zaista jeste, bez obzira koliko nam se ono sviđa ili ne sviđa, ali uz punu svest o njegovoj realnoj svrsishodnosti, nesvrsishodnosti ili antisvrsishodnosti.

Ukoliko neko faktičko stanje ne prihvatamo takvo kakvo jeste, ulazimo u odupiranje prema njemu, pa je samim tim korelativno upravljanje njegovom promenom nemoguće i po pravilu je zamenjeno nekim interdominantnim pokušajima, pa su i mogućnosti njegovih realnih izmena minimalne.

Ako pak ne sagledamo odnose realne svrsishodnosti, nesvrsishodnosti i antisvrsishodnosti takvog stanja, ili ga doživljavamo kao nešto konačno, ne samo da nismo u stanju da ga menjamo, nego nismo ni motivisani da ga menjamo, pa ulazimo u popuštanje u odnosu na njega, što znači da je korelativno upravljanje procesom izmene nemoguće, a svi interdominantni pokušaji izmene ostaju krajnje neefikasni.

Razumevanje

Sve što postoji nastalo je iz neke potrebe, bez obzira da li je ta potreba realna ili irealna, pa su i razne disfunkcionalnosti uslovljene nekom potrebom i bez razumevanja te potrebe nismo u stanju da izvršimo korekture. Dakle, nije dovoljno znati da nešto ne valja, nego je neophodno razumeti zašto ne valja i na koji unikatni način ne valja, da bi se delujući na te uzroke mogle izvršiti korekture.

Naravno, s obzirom da ništa ne može da bude ni savršeno dobro, ni savršeno loše, čak nešto najlošije i najdestruktivnije mora da u sebi sadrži i nešto dobro i konstruktivno, a to je upravo ono s čim se u daljem procesu možemo uskladiti u cilju korekture svega onoga što ne valja, jer bez usklađivanja proces korelativnog upravljanja se u ovoj fazi prekida.

Usklađivanje

 Kod korelativnog upravljanja procesom usklađivanje podrazumeva usklađivanje sa pozitivnim aspektom neke unikatnosti u cilju permanentnog praćenja njene realne svrsishodnosti i po potrebi postepene i nenasilne transformacije njenih negativnih aspekata, jer jedino preko usklađivanja je moguće ostvariti kontrolu u korelativnom procesu, bez obzira da li će ona služiti korelativnom praćenju optimalnije koncepcije ili korelativnim upravljanjem u procesu transformacije neoptimalnije koncepcije.

Kontrola

Kontrola je prelazna faza korelativnog upravljanja procesom koja se prezentuje kroz korelativno praćenje optimalnije koncepcije i korelativnu transformaciju neoptimalnije koncepcije, pa kontrola podrazumeva stalnu procenu svrsishodnosti na osnovu koje se prema potrebi stalno smenjuju:

• upravljanje procesom po sopstvenoj koncepciji (Toriho)
• upravljanje procesom po tuđoj koncepciji (Ukeho) i
• upravljanje procesom po zajedničkoj koncepciji (Tatekiho)

Kontrolu je nemoguće ostvariti bez celovitosti procesa korelativnog upravljanja, a prelazna faza je zato jer omogućava prelaz u dalju nadgradnju bilo kog procesa prema njegovoj univerzalizaciji, kojom postavljamo i stabilizujemo univerzalne principe korelativnog upravljanja procesom.

Korelativno upravljanje procesom po sopstvenoj koncepciji (Toriho)

Korelativno upravljanje procesom po sopstvenoj koncepciji (Toriho) predstavlja sprovođenje sopstvene koncepcije, a ukoliko to bilo ko ili bilo šta ometa, inhibira ili ugrožava dejstvom na bazi drugačije koncepcije, postepenu i nenasilnu transformaciju takvog dejstva u dejstvo koje sprovođenje te koncepcije pomaže i podržava.

Toriho može da se sprovodi na bilo kom od tri moguća nivoa:

• realizacionom (Tai Waza)
• energizacionom (Ki Waza) ili
• vektoralnom (Kokoro Waza)

Realizaciono upravljanje procesom (Tai Waza) predstavlja upravljanje delovanjem na realizaciona sredstva interaktera u cilju njihove postepene i nenasilne reorijentacije sa realizacije nepoželjne koncepcije na realizaciju poželjne koncepcije.

Tai Waza predstavlja osnovno sredstvo fizičkog Aikidoa i omogućava reorijentaciju konkretnog procesa, ali ne i reorijentaciju nosioca tog procesa.

Energizaciono upravljanje procesom (Ki Waza) predstavlja upravljanje delovanjem na energizaciju realizacionih sredstava interaktera u cilju njihove postepene i nenasilne reorijentacije sa realizacije nepoželjne koncepcije na realizaciju poželjne koncepcije.

Ki Waza predstavlja osnovno sredstvo Ki Aikidoa i omogućava reorijentaciju konkretnog procesa, a delimično i reorijentaciju nosioca tog procesa.

Vektoralno upravljanje procesom (Kokoro Waza) predstavlja upravljanje delovanjem na orijentire svesti (vektore) interaktera u cilju njihove postepene i nenasilne reorijentacije na realizaciju koncepcije koja je realno kvalitetnija od njihove.

Ono podrazumeva celovito sagledavanje svih uključenih koncepcija i njihovo preusmeravanje prema cilju koji je postavljen na bazi realno najkvalitetnije koncepcije. Ukoliko je neka tuđa koncepcija realno kvalitetnija, prihvatamo je kao takvu i prelazimo iz Torihoa u Ukeho sve dok nismo u stanju da damo još kvalitetniju koncepciju i time pređemo u Toriho.

Kokoro Waza predstavlja osnovno sredstvo vektoralnog Aikidoa i omogućava reorijentaciju nosioca nepoželjnog procesa da i on postane nosilac poželjnog procesa.

Korelativno upravljanje procesom po sopstvenoj koncepciji podrazumeva četiri moguća odnosa prema manje kvalitetnoj koncepciji od sopstvene, koju neko pokušava da nametne ili zato što je sam smatra kvalitetnijom, ili zato što funkcioniše sa interdominantnog aspekta. To su sledeće četiri mogućnosti tehnike upravljanja:

• otklanjanje dejstva, njegove energizacije ili njegove koncepcije (Ju Waza)
• odbacivanje dejstva, njegove energizacije ili njegove koncepcije (Nage Waza)
• razbijanje dejstva, njegove energizacije ili njegove koncepcije (Atemi Waza) ili
• permanentna kontrola dejstva, njegove energizacije ili njegove koncepcije (Katame Waza)

Ova četiri moguća odnosa prema pokušaju nametanja nepoželjne koncepcije predstavljaju četiri generalne oblasti tehnike upravljanja nepoželjnim dejstvima, unutar kojih ima bezbroj varijabila koje predstavljaju konkretne tehnike upravljanja.

Te konkretne tehnike upravljanja (Tori No Waza) ni same nisu neki kruti šabloni nego se pojavljuju u više varijabila, koje i same variraju od slučaja do slučaja, pa Tori No Waza ustvari predstavlja samo niz varijabilnih orijentira mogućih metoda upravljanja, a ne recepte za upravljanje.

Ju Waza

Ju Waza predstavlja tehniku preusmeravanja nepoželjnoge dejstva, njegove energizacije ili njegove koncepcije u nekom neškodljivom pravcu. Ona se primenjuje onda kada nas takva koncepcija i/ili neko njeno dejstvo, može ometati u realizaciji nekog drugog procesa jer je potpuno izvan njegovog konteksta i dati proces trenutno nema potrebe ni za takvom koncepcijom ni za tim interakterom.

Kao i svaka druga tehnika korelativnog upravljanja i Ju Waza podrazumeva postepenu i nenasilnu reorijentaciju interaktera na svim principima korelativnog upravljanja procesom koji omogućavaju korelativnu kontrolu procesa. 

Kod realizacionog upravljanja procesom, a delimično i kod energizacionog, Ju Waza je privremeno sredstvo koje nas samo na trenutak oslobađa nepoželjnog dejstva, jer nepromenjena ideja to dejstvo ponovo vraća u igru.

Kod vektoralne Ju Waze takvim upravljanjem procesom interaktera se dovede do toga da on sam napusti dati proces, jer on tako hoće, a ne zato što je na to nateran. Pri tome je i on zadovoljan ishodom i nema nikakvog negativnog odnosa prema tome (što bi neminovno bio slučaj da smo ga nasilno isterali iz procesa), pa su efekti znatno trajniji.

Nage Waza

Nage Waza predstavlja tehniku odbacivanja nepoželjne koncepcije. Ona se primenjuje onda kada je interakter i dalje svrsishodan u procesu, ali je njegova koncepcija toliko nesvrsishodna sa aspekta procesa, da bi je bilo nerentabilno modifikovati.

Naravno, negiranje takve koncepcije bi nas dovelo u sukob sa njenim autorom, pa je neophodno da se izvrši postepena i nenasilna reorijentacija njegove svesti da bi je on sam odbacio kao nesvrsishodnu.

Atemi Waza

Atemi Waza predstavlja tehniku razbijanja nepoželjne koncepcije. Ona se primenjuje onda kada je interakter potreban u procesu, ali je njegova koncepcija takva kakva je štetna i za njega i za optimalnost procesa, mada u sebi sadrži dobre elemente koji bi bili upotrebljivi u drugoj koncepciji.

Ako pokušamo sami da razbijemo takvu koncepciju interaktera, vršimo direktni atak na njegovu individualnost, što je samo po sebi destruktivno bez obzira na moguću destruktivnost date koncepcije, pa će interakter ukoliko korelativno funkcioniše preuzeti upravljanje procesom i realizovati svoju koncepciju, a ako interdominantno funkcioniše reagovati sa žestokom agresivnošću.

Zato Atemi Waza može da funkcioniše u korelativnom procesu samo onda kada interaktera reorijentacijom svesti dovedemo u poziciju da se sudari sa naglašenim negativnim aspektima sopstvene koncepcije, dakle da sam sebe udari, a ne da ga mi udarimo.

Ovo je veoma teško postići kod realizacionog upravljanja procesom, a dosta teško i kod energizacionog, pa Atemi Waza svoju punu vrednost dobija tek kod vektoralnog upravljanja procesom.

Katame Waza

Katame Waza predstavlja tehniku transfomacije nepoželjne koncepcije, koja zbog mogućih recidiva zahteva stalnu kontrolu, pa se svaka tehnika iz domena Katame Waze završava Zanshinom koji traje sve dok Uke zaista definitivno ne odustane od prvobitne ideje.

Ona se primenjuje onda kada je koncepcija sasvim dobra u svom modifikovanom obliku, ali interakter nije sasvim odustao ni od njenog prvobitnog oblika, pa je to odustajanje potrebno obezbediti permanentnom kontrolom.

Korelativno upravljanje procesom po tuđoj koncepciji (Ukeho)

Korelativno upravljanje procesom po tuđoj koncepciji (Ukeho) predstavlja nužnu posledicu situacije u kojoj nismo u stanju da procesom upravljamo po sopstvenoj koncepciji, bilo zato što je tuđe koncepcija bolja, bilo zato što trenutno nemamo dovoljno moći da je transformišemo u sopstvenu. 

Ukoliko u nekom trenutku Tori (nosilac upravljanja procesom) pokuša da Ukeu (izvršiocu procesa) nasilno nametne realizaciju svoje koncepcije, ili ukoliko u nekom delu procesa Uke ima kvalitetniju koncepciju od Torijeve i dovoljno moći da preusmeri proces, uloge se menjaju, pa dotadašnji Tori postaje Uke, a dotadašnji Uke postaje Tori.

Uke koji umesto da realizuje koncepciju Torija pokuša da nametne svoju, za taj trenutak realno lošiju koncepciju, ulazi u odupiranje i svojim interdominantnim funkcionisanjem gubi mogućnost korelativnog upravljanja, pa mu se svi dalji procesi u kojima je (zahvaljujući upravljanju procesom od strane Torija) prisiljen da učestvuje, događaju izvan mogućnosti kontrole njegove svesti. 

Uke koji onda kada mu Tori pokuša nasilno da nametne realizaciju svoje koncepcije, ili kada ima kvalitetniju koncepciju od Torijeve i dovoljno moći da utiče na nju i dalje sledi Torijevu koncepciju, ulazi u popuštanje i takođe svojim interdominantnim funkcionisanjem gubi mogućnost vektoralne kontrole, pa mu se takođe svi dalji procesi u kojima je (zahvaljujući upravljanju procesom od strane Torija) prisiljen da učestvuje, događaju izvan mogućnosti kontrole njegove svesti.

Korelativno upravljanje procesom po zajedničkoj koncepciji (Tatekiho)

Korelativno upravljanje procesom po zajedničkoj koncepciji (Tatekiho) predstavlja metod lične realizacije korelativnog upravljanja baziran na zajedničkoj koncepciji, koji se ostvaruje unutar ekipnog upravljanja procesom i omogućava multiplikaciju efekata koje bi bilo moguće postići kroz Toriho.

Tatekiho, s obzirom da se ostvaruje unutar ekipnog upravljanja procesom, je uslovljen, kao i ekipno upravljanje procesom, zajedničkom koncepcijom, punim poštovanjem suučesnika i mogućnošću međusobnog dopunjavanja, a s obzirom da je ekipno upravljanje deo interpolarne sprege lične realizacije korelativnog upravljanja, Tatekiho je pored toga uslovljen i interegzistencijalnom spregom i ekspozicijom lične realizacije korelativnog upravljanja.

Parakorelativno upravljanje

Definicija

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja.

Konstitucija

Interpolarna sprega

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja, a bazira se na interpolarnoj sprezi:

• paradominacijskog upravljanja i
• korelativnog upravljanja

Interkauzalna sprega

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja, a bazira se na interkauzalnoj sprezi:

• potrebe zaštite svrsishodnosti
• relevantne percepcije transunikatne disfunkcionalnosti suučesnika i
• realizacije sklada interpolarne sprege parakorelativnog upravljanja

Interegzistencijalna sprega

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja, a bazira se na interegzistencijalnoj sprezi:

• procene svrsishodnosti po parametrima «ja»,«sada» i «ovde»
• procena svrsishodnosti po prioritetističkoj omnidinamici
• nametanje hijerarhijske dominacije onome kome je potrebna i to onoliko koliko je potrebna
• smenjivanje paradominacijskog i korelativnog upravljanja u skladu sa njihovom svrsishodnošću

Ekspozicija

1. Suštinu parakorelativnog upravljanja predstavlja zaštita svrsishodnosti
2. Prvi kontrolni faktor te suštine predstavlja stepen korelativnosti realnih potreba
3. Drugi kontrolni faktor te suštine predstavlja zaštita od disfunkcionalnosti suučesnika
4. Univerzalni agens parakorelativnog upravljanja predstavlja optimalno funkcionisanje po parametrima «ja»,«sada» i «ovde»
5. Pokretački agens parakorelativnog upravljanja predstavlja lična realizacija korelativnog upravljanja
6. Orijentacioni agens parakorelativnog upravljanja predstavlja funkcionalnost suučesnika
7. Primarno usmerenje parakorelativnog upravljanja predstavlja optimalizacija interaktivnih mogućnosti

Objašnjenja

Definicija

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja. 

Ovo je način upravljanja koji osobe osposobljene za korelativno upravljanje primenjuju u odnosu na životinje koje po svojoj prirodi žive u čoporu (lavove, vukove, pse, konje, ovce itd.), ali i na inteligentna bića, koja odbacujući svoju individualnost i zamenjujući je transunikatnošću upadaju u domen grupacionizma i time privremeno retardiraju na nivo živog bića koje živi u čoporu.

Naime, svaka zamena individualnosti transunikatnošću dovodi osobu u zavisnost prema eksunikativnom subjektu postavljajući je u podređen odnos prema njemu. Kao produkt toga osoba je u popuštanju prema svemu što doživljava kao podršku transunikativnom subjektu, a u odupiranje prema svemu što doživljava kao negaciju transunikativnog subjekta, pa je kao takva u tom domenu nesposobna za Toriho ili Ukeho, a pogotovo za Tatekiho.

Takvim svojim funkcionisanjem transunikatna osoba ugrožava sebe kao inteligentno biće, ali i sve korelativne procese koji imaju bilo kakve relacije sa njenim eksunikatnivnim subjektom, pa se ta njena destruktivnost prema sebi i drugima može preusmeriti prema korelativnosti jedino dominacijskom prinudom, koja može da se uspostavi ili interdominantnim ili parakorelativnim upravljanjem.

U takvom slučaju se parakorekativno upravljanje, koje je po svojoj funkciji dominacijsko jer para-Torija unutar hijerarhije čopora postavlja za vođu čopora, mora u svakom trenutku kada para-Uke pređe makar i na trenutak u domen svoje individualnosti, odmah zameniti korelativnim upravljanjem i ostati u domenu korelativnog upravljanja sve dok je suučesnik u domenu sopstvene individualnosti, jer će u protivnom para-Toriho parakorelativnog upravljanja postati dominacija unutar interdominantnog upravljanja.

Najbolje primere parakorelativnog upravljanja možemo da vidimo u seriji «Šaptač psima», gde Cezar neprikosnoveno parakorelativno upravlja psima sa najrazličitijim psihološkim problemima, ali i njihovim vlasnicima koji funkcionišu iz domena zavisnosti. 

Konstitucija

Interpolarna sprega

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja, a bazira se na interpolarnoj sprezi:

• paradominacijskog upravljanja i
• korelativnog upravljanja

Paradominacijsko upravljanje

Paradominacijsko upravljanje predstavlja dominacijsko upravljanje u kome se nosilac procesa parakorelativnog upravljanja (para-Tori), kroz objektivnu procenu potreba svih suučesnika po parametrima «ja», «sada» i «ovde», postavlja kao «vođa čopora» u odnosu na suučesnike koji funkcionišu iz zavisnosti (para-Ukee) i kao takvi su podložni hijerarhiji čopora, pa ono kao takvo predstavlja prelazni oblik između interdominantnog i korelativnog upravljanja.

Dakle, paradominacijsko upravljanje funkcioniše na bazi objektivne procene korelativne svrsishodnosti, a uspostavlja se od strane para-Torija prinudom para-Ukea na realizaciju nekog procesa od zajedničkog interesa.

Time se para-Tori nameće para-Ukeu kao vođa čopora i u tom domenu dolazi na vrh interdominacijske hijerarhije.

U uspostavljanju prinude para-Tori prema proceni svrsishodnosti može da koristi bilo koju tehniku, ali u kriznim situacijama to je najčešće Atemi Waza.

Unutar paradominacijskog upravljanja, ne samo da može da bude neograničen broj para-Ukea koji mogu, a ne moraju da imaju međusobnu hijerarhiju unutar svoje grupacije, nego može da bude i neodređen broj paraTorija koji međusobno mogu da realizuju korelativno upravljanje procesima i paraUkeima. Međusobno korelativno upravljanje više paraTorija se prema aktuelnim potrebama i mogućnostima realizuje kao kolektivno ili selektivno upravljanje, dok se njihovo upravljanje para-Ukeima ostvaruje kao parakorelativno.

Korelativno upravljanje u domenu parakorelativnog upravljanja

Korelativnost upravljanja u domenu parakorelativnog upravljanja živim bićima kao i inteligentnim bićima za vreme paradominacijskog upravljanja njima, realizuje se kroz upravljanje na osnovu korelativnosti potreba i njihove realizacije, ali s obzirom da inteligentna bića u svakom trenutku mogu da uđu u domen optimalnog funkcionisanja (funkcionisanja sa aspekta sopstvene individualnosti), parakorelativno upravljanje podrazumeva da se u takvim trenucima prelazi na korelativno upravljanje koje traje sve dotle dok traje optimalno funkcionisanje suučesnika.

Naime kod para-Ukea inače, a posebno kod dobro organizovanih parakorelativnih procesa, dolazi povremeno ili trajno do prelaska iz transunikatnosti u individualnost i tada parakorelativno upravljanje podrazumeva napuštanje paradominacijkog upravljanja i prelazak na korelativno.

Korelativno upravljanje u domenu parakorelativnog upravljanja funkcioniše na svim principima lične realizacije korelativnog upravljanja čiju interkauzalnu spregu čine Toriho, Ukeho i Tatekiho, a njegovu specifičnost predstavlja jedino to što se ono smenjuje sa paradominacijskim sve dotle dok se suučesnik vraća svojoj transunikatnosti.

Ukoliko para-Tori u trenutku kada para-Uke iz funkcionisanja sa aspekta transunikatnosti pređe u domen funkcionisanja sa aspekta individualnosti, ne napusti paradominacijsko upravljanje i ne pređe na korelativno, on sa paradominacijskog upravljanja prelazi na dominacijsko upravljanje (dakle u domen interdominantnog upravljanja) i time i sam izlazi iz domena optimalnog funkcionisanja i ulazi u domen zavisnosti.

Nasuprot tome, u trenutku kada suučesnik iz funkcionisanja sa aspekta individualnosti pređe u domen funkcionisanja sa aspekta transunikatnosti, svako ko istog momenta ne postane para-Tori, ulazi u domen popuštanja i time sa korelativnog upravljanja prelazi na servilno upravljanje (dakle u pasivni domen interdominantnog upravljanja) i time izlazi iz domena optimalnog funkcionisanja i ulazi u domen zavisnosti.

Interkauzalna sprega

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja, a bazira se na interkauzalnoj sprezi:

• potrebe zaštite svrsishodnosti
• relevantne percepcije transunikatne disfunkcionalnosti suučesnika i
• realizacije sklada interpolarne sprege parakorelativnog upravljanja

Potreba zaštite svrsishodnosti

Živo biće kome je u prirodi potreba čopora može da funkcioniše samo unutar hijerarhije čopora, pa ukoliko mu se neko ne nametne kao vođa čopora, ono postaje vođa čopora.

Naravno, takvo živo biće nije u stanju da vodi čopor u domenu korelacije sopstvenih potreba i potreba inteligentnih bića sa kojima je u društvu, pa svojom društvenom disfunkcionalnošću čini nesrećnim i sebe i svoje okruženje, a često i jedno i drugo fizički ugrožava.

Inteligentno biće koje zamenjuje svoju individualnost transunikatnošću, kojom ugrožava kompozitivnost evolutivnih i superstrukturalnih procesa i ugrožava zadovoljavanje realnih potreba po svim prioritetima, a u krajnjoj konsekvenci ugrožava i svoje postojanje, nije funkcionalno u interaktivnim i superstrukturalnim procesima i kao takvo nije u stanju da učestvuje u korelativnom upravljanju ni kao Uke, jer Ukeho podrazumeva jedan od dva aspekta optimalnog funkcionisanja, a ne zavisnost, pa inteligentno biće koje funkcioniše iz zavisnosti, s obzirom da svoje asocijativne potrebe realizuje kroz grupacionizam (inteligencijski ekvivalent čopora), funkcioniše potpuno isto kao živo biće kome je u prirodi potreba čopora.

Samim tim, u cilju zaštite i njega samoga i svih drugih koje svojom disfunkcionalnošću može da ugrozi, sve dok je u takvom funkcionalnom stanju neophodan mu je vođa čopora koji optimalno funkcioniše, pa potreba zaštite svrsishodnosti nameće neophodnost parakorelativnog upravljanja i zato potreba zaštite svrsishodnosti predstavlja komplimaciju parakorelativnog upravljanja.

Relevantna percepcija transunikatne disfunkcionalnosti suučesnika

Relevantna percepcija transunikatne disfunkcionalnosti suučesnika predstavlja mogućnost realizacije parakorelativnog upravljanja, jer ukoliko ta percepcija nije relevantna neminovno ćemo dospeti u domen interdominantnog upravljanja, bilo dominacijskog, bilo servilnog. 

Realizacija sklada interpolarne sprege parakorelativnog upravljanja

Realizacija sklada interpolarne sprege parakorelativnog upravljanja predstavlja realizaciju procesa parakorelativnog upravljanja, jer se jedino skladom te sprege može obezbediti njegova svrha, bez koje ono kao takvo prestaje da postoji i pretvara se u obično interdominantno upravljanje.

Interegzistencijalna sprega

Parakorelativno upravljanje predstavlja mešovito upravljanje procesom koje u sebi kombinuje karakteristike dominacijskog i korelativnog upravljanja, a bazira se na interegzistencijalnoj sprezi:

• procene svrsishodnosti po parametrima «ja»,«sada» i «ovde»
• procena svrsishodnosti po prioritetističkoj omnidinamici
• nametanje hijerarhijske dominacije onome kome je potrebna i to samo onoliko koliko je potrebna
• smenjivanje dominacijskog i korelativnog upravljanja u skladu sa njihovom svrsishodnošću

Procena svrsishodnosti po parametrima «ja»,«sada» i «ovde»

Procena svrsishodnosti po parametrima «ja»,«sada» i «ovde» predstavlja bazični potencijal parakorelativnog upravljanja.

Parametar «ja»

Svaki entitet je unikatan, pa je zato nemoguće sagledati realnu svrsishodnost ako je ne sagledamo iz parametra «ja», kako sopstvenog «ja», tako i iz «ja» svakog od koentiteta, pa bez sagledavanja po parametru «ja» nema korelativnosti potreba, a bez korelativnosti potreba nema ni parakorelativnog upravljanja.

Parametar «sada»

Postojanje se menja iz telarona u telaron (7. aksiom postojanja), pa se i svaki entitet, njegove potrebe i njegova funkcionalnost stalno menjaju i zato procena svrsishodnosti koja nije urađena po parametru «sada» nije relevantna i direktno nam onemogućava bilo korelativno, bili parakorelativno upravljanje.

Parametar «ovde»

Svaki ambijent svojom unikatnošću uslovljava drugačiju svrsishodnost, pa zato procena svrsishodnosti koja nije urađena po parametru «ovde» ne može biti ni realna ni relevantna, što nam direktno onemogućava i korelativno i parakorelativno upravljanje.

Procena svrsishodnosti po prioritetističkoj omnidinamici

Procena svrsishodnosti po prioritetističkoj omnidinamici predstavlja univerzalizacioni potencijal parakorelativnog upravljanja, jer bilo koja procena svrsishodnosti koja nije u potpunosti ispoštovala prioritetističku omnidinamiku predstavlja iluziju procene svrsishodnosti koja nas narušavanjem aktuelne prioritetistike dovodi u domen nesvrsishodnosti ili antisvrsishodnosti, pa ne obezbeđuje zadovoljavanje korelativnosti potreba i samim tim onemogućava i korelativno i parakorelativno upravljanje.

Nametanje hijerarhijske dominacije

Nametanje hijerarhijske dominacije onome kome je potrebna i to onoliko koliko je potrebna predstavlja adaptativni potencijal parakorelativnog upravljanja.

Naime, hijerarhijska dominacija sama po sebi spada u domen interdominantnog upravljanja i u domen parakorelatinog upravljanja ulazi samo onda kada je zbog funkcionisanja interaktera neophodna i samo dotle dokle je neophodna, pa nas svako prekoračenje ili zanemarivanje ove svrsishodnosti uvodi u interdominantno upravljanje (dominacijsko ili servilno).

Ovo zahteva stalno praćenje funkcionalnosti interaktera i stalno prelaženje prema aktuelnom stanju iz para-Torihoa u korelativno upravljanje i iz korelativnog upravljanja u para-Toriho.

Smenjivanje dominacijskog i korelativnog upravljanja

Već smo videli da se aktuelna potreba za oblikom upravljanja kada je u pitanju parakorelativno upravljanje menja u skladu sa aktuelnim potrebama svrsishodnosti, pa zato smenjivanje paradominacijskog i korelativnog upravljanja u skladu sa njihovom svrsishodnošću predstavlja akcioni potencijal parakorelativnog upravljanja.

Ekspozicija

1. Suštinu parakorelativnog upravljanja predstavlja zaštita svrsishodnosti
2. Prvi kontrolni faktor te suštine predstavlja stepen korelativnosti realnih potreba
3. Drugi kontrolni faktor te suštine predstavlja zaštita od disfunkcionalnosti suučesnika
4. Univerzalni agens parakorelativnog upravljanja predstavlja optimalno funkcionisanje po parametrima «ja», «sada» i «ovde»
5. Pokretački agens parakorelativnog upravljanja predstavlja lična realizacija korelativnog upravljanja
6. Orijentacioni agens parakorelativnog upravljanja predstavlja funkcionalnost suučesnika
7. Primarno usmerenje parakorelativnog upravljanja predstavlja optimalizacija interaktivnih mogućnosti

Zaštita svrsishodnosti

Suučesnici koji zamenom sopstvene individualnosti transunikatnošću ugrožavaju sopstvenu svrsishodnost u postojanju, često dovođenjem u pitanje bitnih superstrukturalnih procena ugrožavaju ne samo sebe, nego i sve druge po bazičnom i metodskom prioritetu, pa zato zaštita svrsishodnosti predstavlja suštinu parakorelativnog upravljanja.

Stepen korelativnosti realnih potreba

Što su realne potrebe dva ili više entiteta međusobno korelativnije, njihovo ugrožavanje više ugrožava sve subjekte te korelativnosti, pa zato prvi kontrolni faktor zaštite svrsishodnosti predstavlja stepen korelativnosti realnih potreba.

Zaštita od disfunkcionalnosti suučesnika

Svaka disfunkcionalnost suučesnika ugrožava svrsishodnost svih interaktivnih procesa, pa zato zaštita od disfunkcionalnosti suučesnika predstavlja drugi kontrolni faktor zaštite svrsishodnosti.

Optimalno funkcionisanje po parametrima «ja»,«sada» i «ovde»

Samooptimalno funkcionisanje po parametrima «ja»,«sada» i «ovde» može da nam obezbedi sve perceptivne uslove neophodne za realizaciju parakorelativnog upravljanja i zaštitu od njegovog pretvaranja u interdominantno, pa zato optimalno funkcionisanje po parametrima «ja»,«sada» i «ovde» predstavlja univerzalni agens parakorelativnog upravljanja.

Lična realizacija korelativnog upravljanja

Lična realizacija korelativnog upravljanja obezbeđuje realizacione uslove za objektivizaciju sklada interpolarne sprege parakorelativnog upravljanja, pa zato lična realizacija korelativnog upravljanja predstavlja pokretački agens parakorelativnog upravljanja.

Funkcionalnost suučesnika

Parakorelativno upravljanje svoje funkcionisanje kroz relevantno smenjivanje paradominacijskog i korelativnog upravljanja zasniva na odgovarajućim promenama funkcionalnosti, pa zato funkcionalnost suučesnika predstavlja orijentacioni agens parakorelativnog upravljanja.

Optimalizacija interaktivnih mogućnosti

Parakorelativno upravljanje predstavlja nužno zlo neophodno u uslovima interaktivnih mogućnosti suučesnika neodgovarajućih za korelativno upravljanje. Optimalizacija tih interaktivnih mogućnosti bi ih učinila odgovarajućim za korelativno upravljanje po svim osnovama, pa zato optimalizacija interaktivnih mogućnosti predstavlja primarno usmerenje parakorelativnog upravljanja.

Internivelativno upravljanje

Definicija

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja.

Konstitucija

Interpolarna sprega

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja, a bazira se na interpolarnoj sprezi:

• optimalnosti funkcionisanja i
• neoptimalnosti postojećih koncepcija

Interkauzalna sprega

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja, a bazira se na interkauzalnoj sprezi:

• potrebe za zajedničkom koncepcijom
• odsustva optimalnosti koncepcije i
• konfrontacije mišljenja i stavova u cilju postizanja najoptimalnije koncepcije

Interegzistencijalna sprega

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja, a bazira se na interegzistencijalnoj sprezi:

• insistiranja na sopstvenoj koncepciji sve dok se ne dobije neka bolja tuđa ili zajednička
• aktuelne antisvrsishodnosti Torihoa, Ukehoa i parakorelativnog upravljanja
• stabilnosti fiksnih kategorija kroz sve prioritete
• prihvatanja bolje koncepcije čim joj se sagleda svrsishodnost

Ekspozicija

1. Suštinu internivelativnog upravljanja predstavlja svrsishodnost sukobljavanja
2. Prvi kontrolni faktor te suštine predstavlja svest o pravu na grešku
3. Drugi kontrolni faktor te suštine predstavlja korektivnost
4. Univerzalni agens internivelativnog upravljanja predstavljaju različite inicijalne koncepcije
5. Pokretački agens internivelativnog upravljanja predstavlja potreba zajedničke koncepcije
6. Orijentacioni agens internivelativnog upravljanja predstavlja interkomparacija
7. Primarno usmerenje internivelativnog upravljanja predstavlja optimalna zajednička koncepcija

Objašnjenja

Definicija

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja.

Internivelativno upravljanje već po svojoj definiciji predstavlja sukob, koji može da se prezentuje i kao ozbiljna i ponekad veoma bučna svađa čija svrsishodnost i nivelativnost nije određena decibelima, nego funkcionalnošću učesnika.

Naime, ako učesnici funkcionišu sa aspekta svoje individualnosti, svesni da mogu i da pogreše i da eventualna greška ne umanjuje ni njihovu vrednost ni vrednost bilo kog drugog učesnika rasprave, oni će sagledavati sve što drugi kažu i biće uvek spremni da promene mišljenje na osnovu izloženih argumenata, pa takva rasprava na kraju ili dovodi do nivelacije različitih koncepcija i stvaranja intercepcije ili eventualno do prihvatanja najbolje od predloženih koncepcija, ili će bar nadgraditi lične resurse svih učesnika rasprave čak i ako svi zadrže svoju koncepciju jer se nije iskristalisala bolja, ali će i te lične koncepcije biti tom raspravom nadgrađene i možda već sledećom raspravom dati onu optimalnu koncepciju koju svi prihvataju kao svoju, što i u jednom i u drugom slučaju upravljanje takvim procesom čini nivelativnim. 

Nasuprot tome, učesnik rasprave koji funkcioniše sa aspekta transunikatnosti, ne samo da neće poštovati drugačije mišljenje, nego će ga doživljavati kao atak na svoju ličnost i kao takav ne samo da neće biti sposoban za nivelativno upravljanje procesom, nego će ga suprostavljeno mišljenje vređati i on će u sledeću raspravu ući sa još više odupiranja, ubeđen da drugi imaju nešto protiv njega lično, pa će od njega biti sve manje koristi za zajedničke procese i sve manje šanse za doprinos zajedničkoj koncepciji i zato će on, ako na njega ostali ne primene parakorelativno upravljanje, predstavljati sve veći i veći balast.

Konstitucija

Interpolarna sprega

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja, a bazira se na interpolarnoj sprezi:

• optimalnosti funkcionisanja i
• neoptimalnosti postojećih koncepcija

Optimalnost funkcionisanja

U nivelativnom upravljanju procesom su u stanju da učestvuju samo osobe koje optimalno funkcionišu, pa se onda obično postavlja pitanje zašto se ne koristi korelativno upravljanje, koje pored Tatekiho koji je zbog neusklađenih koncepcija nemoguć, sadrži Toriho i Ukeho koji u takvim slučajevima funkcionišu.

Cilj nivelativnog upravljanja nije realizacija sopstvene koncepcije odmah (Toriho) ili odloženo (Ukeho), nego nalaženje najoptimalnije moguće koncepcije kroz konfrontaciju postojećih, pri čemu nam je bitno da svi suučesnici procesa funkcionišu maksimalno koliko je moguće sa aspekta objektivne realnosti, pa bi kod takvog cilja bilo apsurdno destabilizovati nečiji centar individualnosti iluzijom, što je osnovno sredstvo korelativnog upravljanja na relaciji Tori-Uke.

Ako želimo da dođemo do što optimalnije koncepcije, onda nam je prioritetno da i mi i ostali učesnici imamo što stabilniji centar individualnosti i da maksimalno dajemo svoj doprinos smanjenju kvantuma iluzije u subjektivnoj realnosti suučesnika, a da istovremeno maksimalno koristimo stavove suučesnika za smanjenje kvantuma iluzije u sopstvenoj subjektivnoj realnosti i zato optimalnost funkcionisanja predstavlja prvi faktor interpolarne sprege nivelativnog upravljanja.

Neoptimalnost postojećih koncepcija

Ukoliko je bilo koja od postojećih koncepcija optimalna, svi koji optimalno funkcionišu prihvatiće odmah tu koncepciju kao svoju, bez obzira u kolikoj se ona meri razlikuje od njihove, pa je samim tim odmah moguće upravljanje procesom po zajedničkoj koncepciji (Tatekiho) i bilo kakva dalja rasprava o koncepciji predstavljala bi nečije samodokazivanje iz domena transunikatnosti, što kao takvo spada u domen interdominantnog upravljanja, pa zato neoptimalnost postojećih koncepcija predstavlja drugi faktor interpolarne sprege nivelativnog upravljanja.

Interkauzalna sprega

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja, a bazira se na interkauzalnoj sprezi:

• potrebe za zajedničkom koncepcijom
• odsustva optimalnosti koncepcije i
• konfrontacije mišljenja i stavova u cilju postizanja najoptimalnije koncepcije

Potreba za zajedničkom koncepcijom

Komplimaciju nivelativnog upravljanja predstavlja potreba zajedničke koncepcije, jer ako te potrebe nema, neće biti ni nivelativnog upravljnja čiji je ona cilj. Ukoliko ne postoji potreba za zajedničkom koncepcijom, bilo kakva rasprava zasnovana na konfrontaciji koncepcija može da bude samo nečije samodokazivanje iz domena transunikatnosti, što kao takvo spada u domen interdominantnog upravljanja.

Naime jedno je izneti svoje mišljenje o nečemu, a sasvim drugo ubeđivati druge u ispravnost tog mišljenja. Ubeđivanje u ispravnost sopstvenog mišljenja može da predstavlja ili nivelativni proces u cilju stvaranja zajedničke koncepcije, ili samodokazivanje iz domena transunikatnosti. Ukoliko ne postoji ni jedan ni drugi navedeni razlog, prihvatićemo razlike u mišljenju kao nešto najnormalnije i nećemo imati potrebu da dokazujemo ispravnost sopstvenog. 

Odsustvo optimalnosti koncepcije

Mogućnost objektivizacije nivelativnog upravljanja predstavlja odsustvo optimalnosti koncepcije, jer ako je bilo čija koncepcija optimalna, ostali će je na osnovu sopstvene procene svrsishodnosti automatski prihvatiti, ili će povećanjem iluzije unutar sopstvene subjektivne realnosti doći u poziciju Ukea (što će ostalima omogućiti Toriho) ili će doći u odupiranje ili popuštanje (što će ostalima omogućiti parakorelativno upravljanje).

Konfrontacija mišljenja i stavova

Realizacija procesa nastanka nivelativnog upravljanja predstavlja konfrontacija mišljenja i stavova u cilju postizanja najoptimalnije koncepcije, pa će svako ko nivelativno upravlja, braniti svoje mišljenje sve dok se kroz konfrontaciju različitih koncepcija ne dobije neka zajednička koncepcija, ili dok se bilo čija (obično raspravom nadgrađena) individualna koncepcija ne pokaže kao najoptimalnija.

Interegzistencijalna sprega

Internivelativno upravljanje predstavlja konfrontaciono upravljanje od strane dve ili više osoba sa različitim koncepcijama u cilju postizanja intercepcije, odnosno zajedničke koncepcije za realizaciju korelativnog upravljanja, a bazira se na interegzistencijalnoj sprezi:

• insistiranja na sopstvenoj koncepciji sve dok se ne dobije neka bolja tuđa ili zajednička
• aktuelne antisvrsishodnosti Torihoa, Ukehoa i parakorelativnog upravljanja
• stabilnosti fiksnih kategorija kroz sve prioritete
• prihvatanja bolje koncepcije čim joj se sagleda svrsishodnost

Insistiranje na sopstvenoj koncepciji

Insistiranje na sopstvenoj koncepciji (naravno, stalno nadgrađivanoj kroz raspravu) sve dok se ne dobije neka bolja tuđa ili zajednička, predstavlja bazični potencijal nivelativnog upravljanja, jer ono stalno podstiče kreacione procese svih suučesnika u nadgradnji sopstvenih individualnih koncepcija, što povratno i nas same podstiće u nadgradnji sopstvene sve dok se neka individualna koncepcija ne pokaže kao optimalna, ili dok se intercepcijom postojećih individualnih koncepcija ne dobije neka sasvim nova koncepcija koju će svi prihvatiti kao zajedničku. 

Aktuelna antisvrsishodnost drugih oblika upravljanja

Aktuelna antisvrsishodnost Torihoa, Ukehoa i parakorelativnog upravljanja predstavlja univerzalizacioni potencijal nivelativnog upravljanja, koji nam nameće neophodnost konfrontacije u cilju nivelacije. Naime i Toriho i Ukeho pa čak i parakorelativno upravljanje su daleko udobniji oblici upravljanja od nivelativnog upravljanja, koje je često vrlo neprijatno i emocionalno nas iscrpljuje, pa ako optimalno funkcionišemo, uvek kada ne postoje uslovi za Tatekiho, radije ćemo se opredeliti za Toriho, Ukeho, ili čak i parakorelativno upravljanje, nego za neprijatnosti nivelativnog upravljanja.

Stabilnost fiksnih kategorija kroz sve prioritete

Ukoliko nam fiksne kategorije nisu stabilne kroz sve prioritete, bićemo u situaciji da se povlačimo ili da se dokazujemo zbog nedovoljnog poštovanja sebe, ili da minorizujemo vrednost tuđeg mišljenja zbog nedovoljnog postovanja drugih, čime ćemo ulazimo u domen interdominantnog, a ne u domen nivelativnog upravljanja. Kako je ponekad teško zaista poštovati mišljenje i/ili osobu sa kojom se ne slažemo, upravo stabilnost fiksnih kategorija kroz sve prioritete predstavlja adaptativni potencijal nivelativnog upravljanja.

Prihvatanje bolje koncepcije čim joj se sagleda svrsishodnost

Prihvatanje bolje koncepcije čim joj se sagleda svrsishodnost predstavlja akcioni potencijal nivelativnog upravljanja kojom ono realizuje svoju svrsishodnost. 

Ako nismo u stanju da prihvatimo bolju koncepciju čim joj sagledamo svrsishodnost, rasprava u koju smo ušli više ne predstavlja nivelativno, nego interdominantno upravljanje. 

Naime, cilj rasprave u nivelativnom upravljanju je upravo nalaženje najoptimalnije koncepcije, dok je to u interdominantnom upravljanju iluzija dokazivanja sopstvene vrednosti kroz branjenje sopstvene koncepcije, što se često kada naiđemo na glasnijeg sagovornika, lako pretvara u popuštanje pred bilo kakvom tuđom koncepcijom.

Ekspozicija

1. Suštinu internivelativnog upravljanja predstavlja svrsishodnost sukobljavanja
2. Prvi kontrolni faktor te suštine predstavlja svest o pravu na grešku
3. Drugi kontrolni faktor te suštine predstavlja korektivnost
4. Univerzalni agens internivelativnog upravljanja predstavljaju različite inicijalne koncepcije
5. Pokretački agens internivelativnog upravljanja predstavlja potreba zajedničke koncepcije
6. Orijentacioni agens internivelativnog upravljanja predstavlja interkomparacija
7. Primarno usmerenje internivelativnog upravljanja predstavlja optimalna zajednička koncepcija

Svrsishodnost sukobljavanja 

Sukobljavanje, kao sredstvo nivelatinog upravljanja, ima za konačni cilj optimalizaciju različitih individualnih koncepcija do nivoa kada će se intercepcijom stopiti u jednu zajedničku koncepciju koju svi učesnici sukoba prihvataju kao svoju.

Ako to nekad i nije u potpunosti moguće, sukobljavanje bi, da bi iole bilo svrsishodno, moralo da bar malo podigne inicijalni nivo optimalnosti individualnih koncepcija i time ih bar malo približi. 

Sukobljavanje koje ne samo da ne dovodi do zajedničke koncepcije, nego ni ne podiže nivo optimalnosti sukobljenih individualnih koncepcija, niti ih međusobno približava, nije kao takvo svrsishodno, pa samim tim ne može ni biti reči o nivelativnom upravljanju, jer ono ništa ne niveliše.

Ako sukobljavanje pri tome još i naruši već ionako problematičnu vrednost pojedinačnih koncepcija i još više zaoštri razlike između njih, ono time deniveliše umesto da niveliše i kao takvo je antisvrsishodno, pa zato upravo svrsishodnost sukobljavanja predstavlja suštinu internivelativnog upravljanja. 

Svest o pravu na grešku

Svaka koncepcija, s obzirom na nemogućnost postojanja savršenstva, u nekim aspektima mora da bude pogrešna. Naša različitost nam omogućava da vidimo greške u tuđim koncepcijama, a drugima da vide greške u našoj koncepciji i upravu kroz tu interakciju percipiranja tuđih grešaka i kroz ličnu procenu ispravnosti tih percepcija je jedino i moguće na bazi korektivnosti nadgrađivati sve koncepcije suučesnika rasprave i eventualno doći do zajedničke koncepcije.

Ukoliko nemamo stabilnu svest o pravu na grešku, ili ćemo odbaciti potpuno svoju koncepciju zbog uočenih grešaka, ili ćemo odbaciti bilo šta što ukazuje na bilo kakvu grešku u našoj koncepciji kao zlonamernost ili u najmanju ruku perceptivnu nesposobnost suučesnika.

Paralelno s tim, svako uočavanja greške u nekoj tuđoj koncepciji uzrokovaće da odbacimo tu celu koncepciju kao besmislicu i dovedemo u pitanje i vrednost onoga ko ju je stvorio.

Sve ovo sukobljavanje čini nesvrsishodnim ili još češće antisvrsishodnim, pa zato svest o pravu na grešku predstavlja prvi kontrolni faktor svrsishodnosti sukobljavanja kao suštine nivelativnog upravljanja.

Korektivnost

Svrha sukobljavanja je da sopstvenu koncepciju stalno korigujemo na bazi argumenata kojima drugi brane svoje koncepcije i da paralelno s tim branjenjem svoje koncepcije pružamo drugima argumente za korekture njihovih koncepcija čime se sve sukobljene koncepcije postepeno optimalizuju i približavaju jedna drugoj da bi eventualno na kraju dale jednu zajedničku koncepciju koju svi prihvataju kao svoju, pa zato korektivnost predstavlja drugi kontrolni faktor svrsishodnosti sukobljavanja kao suštine nivelativnog upravljanja.

Različite inicijalne koncepcije

Ukoliko ne postoje različite inicijalne koncepcije ne postoji ni razlog za njihovu konfrontaciju, pa samim tim ni za nivelativno upravljanje, pa zato različite inicijalne koncepcije predstavljaju univerzalni agens internivelativnog upravljanja.

Potreba zajedničke koncepcije

Ukoliko ne postoji potreba zajedničke koncepcije, potpuno je nebitno što su pojedinačne koncepcije različite i samim tim ne postoji potreba ni za njihovim sukobljavanjem kroz nivelativno upravljanje, pa zato potreba zajedničke koncepcije predstavlja pokretački agens internivelativnog upravljanja.

Interkomparacija

Nadgradnja i međusobno približavanje različitih inicijalnih koncepcija kroz njihovo sukobljavanje se odvija na osnovu njihovog stalnog međusobnog upoređivanja, na osnovu koga se uklanjaju nedostatci iz sopstvene koncepcije i u nju unose izmene i dopune na osnovu sagledanih pozitivnih aspekata tuđih koncepcija, pa interkomparacija zato predstavlja orijentacioni agens internivelativnog upravljanja.

Optimalna zajednička koncepcija 

Svaki proces nivelativnog upravljanja teži pronalaženju što optimalnije zajedničke koncepcije koju bi svi učesnici mogli doživeti kao svoju sopstvenu, pa zato optimalna zajednička koncepcija predstavlja primarno usmerenje internivelativnog upravljanja.

Inicijalno postavljeno za letnji seminar 29.06.2006.

Na osnovu novih spoznaja korigovano 15.04.2011.

Dopunjeno temom «Parakorelativno upravljanje» 13.01.2012.

(Tema je inicijalno postavljena 20.08.2011.)

Dopunjeno temom «Internivelativno upravljanje» 18.01.2012.

Autor: Dubravko Marković,

Sensei, osnivač Toitsudo Ryu Aikidoa